Зоран Савановић: ‘’Можда и не могу стићи гдје сам кренуо, али ћу умријети вјерујући да чиним исправну ствар.’’

Двадесет први вијек вијек је вијек друштвених мрежа, медија, телевизије и паметних телефона. Велики проток информација на интернету, омогућава нам да будемо у сваком тренутку свуда на свијету, тј. да знамо ста се дешава било гдје на планети Земљи. Ипак, у мору вијести и обавјештења која свакодневно читамо, потребно је процијенити и раздвојити праве и важне вијести од оних лажних. Поред квантитета дакле, одабрати квалитет а поред свега тога важно је задржати истинит и праведан приступ према свим учесницима медијског живота, објективност и узајамно поштовање.

Гебелс је рекао да хиљаду пута поновљена лаж постане истина. Сличном се тезом воде и данашњи мајстори пропаганде који понајвише дјелују на интернету односно свим глобалним средствима информисања, тј. дјеловања на масе.

Јасно је да нигдје у свијету не постоји апсолутно објективан медиј, као и да никада неће постојати. Све медије неко подржава (или их чак посједује), финансијски или на неки други начин, тако да је и логично да у некој дози извјештавања буду наклоњени истом.

У Републици Српској и БиХ је ситуација слична оној у свијету, гледано из ширег аспекта. Из ужег аспекта, пак, у Републици Српској је ситуација мало компликованија. С обзиром на стање у држави, опште (не)задовољство, неповјерење према медијима и политичарима, резигнираност и страх, незаинтересованост за друштвено дјеловање и вјечиту бољку – неразумијевање политике, дипломатије и демократије као и њихових процеса, у РС постоји јасна подјела на (минимум) два медијска блока која су идентична политичкој слици Републике Српске у задњих 15-ак година. Сви горе наведени узроци и питања тј. недоумице које отварају код људи, траже ‘’лијек’’ или рјешење, управо на – телевизији тј. медијима. Тако и сходно којој политичкој опцији нагиње, тој телевизији односно медију или групи медија, корисник и вјерује.

Медијска нетрпељивост, наравно, највише се очитава у вријеме непосредно прије и послије избора, током кампања или око главних или важних догађаја, изјава, одлука. Такође, појединачни догађаји, инциденти, ексцеси, неспоразуми бивају предмет различитог медијског извјештавања, самим тим и међусобних препирки преко интернет коментара.

Свједоци смо дешавања у Бањој Луци од прољећа 2018. године. Забрињавајуће је што јавни сервис (РТРС) о догађајима са Трга Крајине у Бањој Луци скоро годину дана ћути! Не жели да информише јавност о окупљањима на Тргу или ствара слику другачију од стварне, позивајући се на портале који немају контакт и импресум. Не желећи да коментаришем сам догађај нити његов садржај, тежину, доказе, питања ко је у праву – ко није у праву, желим само да истакнем да је у најмању руку дискутабилно то да један јавни медиј, медиј свих грађана уопште не извјештава о окупљањима истих тих грађна на главном бањалучком Тргу. А ако и извијести, преобрази ту причу стављајући мету на чело неким људима називајући их издајницима, плаћеницима, страним агентима и др. Има ли ту говора мржње или бар нетрпељивости или необјективности тј. неједнакости свих грађана у очима сервиса истих тих и свих грађана?!

С друге стране, у Србији смо сви свједочили случају ‘’Барбара Животић’’. Протести 1од5милиона у Србији, прво градјана а затим и уз подршку опозиционих политичара ескалирају са извјештавањем младе новинарке Студија Б, која не само да није имала ниједан грам професионализма у свом извјештају него је све бацила јавности тако неозбиљно и неодговорно и са толиком дозом ароганције да би, да је држава озбиљна и са озбиљним системом вриједности, вјероватно завршила своју каријеру. Овако, сви су се и медији и уредници и политичари усагласили да је дјевојка ‘’само радила свој посао’’, да је ‘’изнијела своје мишљење’’ и да сви они заступају ‘’слободно и објективно новинарство’’.

На овом примјеру се очитава разлика медија и медијског дјеловања код нас и на Западу. И код нас и на Западу има политичког утицаја на медије, тј. пристрасног новинарства и подилажења публици (читаоцима, слушаоцима) али на Западу ипак примат дрзи квалитет а не подобништво, поготово кад се ради о информативном садржају. Запад никад не би могао дозволити један случај ‘’РТРС’’ или случај ‘’Барбара’’.

Још једна разлика у односу на Запад, код нас је та да смо ми, релативно скоро имали рат. Национализам је још увијек осјетљиво, запаљиво и политичарима најдраже оружје. Кад год им затреба, како би скренули пажњу јавности са неког од горућих проблема, политичари а за њима и медији који ту идеју спроводе, наравно, дотакну се национализма. И то национализма у свим формама: ратом у БиХ 1992-1995, националном историјом, језиком или амблемима. И скоро увијек им упали, зар не?!

Западни медији, су мајстори пропаганде, то је ниво који наши медији јос нису досегли. Познат је термин ОВЕРТОНОВ ПРОЗОР, настао од принципа дјеловања Џозефа Овертона, главног америчког обавјештајца 90-их. То је систем наметања идеја друштву које у почетку за њега изгледају потпуно неприхватљиво, затим прихватљиво са неодобравањем, затим општеприхватљиво и на крају застићено законом (хомосексуализам, геј-бракови, марихуана, проституција). Медији су ту кључни јер управо они као глобална средства информисања врше утицај на народне масе. Прво се крене од препознавања појаве тј. проблема, затим о оправдавању те појаве (хомосексуализам је низом конференција оправдан тј. ‘’доказан’’ као сексуално опредјељење а не као психијатријски поремећај), о неугрожавању околине и на крају о законским актима који осигуравају опстанак дате појаве или даљи развој (ова фаза нпр. дала је расправу у Парламенту Србије о уводјењу геј-сликовница и бојанки у основне школе).

Овог нивоа пропаганде нема у БиХ, самим тим ни у Републици Српској. “Ниво” тј. покушај пласирања вијести достигнут у РС и БиХ су разни портали, па ИнфоСрпска, Опција.нет и сл. који служе као извори Јавном сервису чиме се часна новинарска професија срозава на само дно, јавност дезинформише а повјерење губи.

Увијек ће бити сукоба, немира, шкакљивих догађаја, ствари и људи о којима медији могу извјештавати. Но, никада се медији, новинари, ни остали учесници на медијском небу (читаоци, слушаоци, коментатори) не би требали не суздржати од бонтона и удаљити од објективности у превеликој мјери. Александар Тијанић звао је новинарство посљедњом робовласничком професијом, Данило Киш писао је ‘’Савјете младом писцу’’ а ја могу рећи да бисмо се бар ми млади морали потрудити одржати ниво поштовања и узајамног уважавања једни према другима. Без обзира на цијену, јер ако бисмо пак некада помислили да је узалуд, требали бисмо се сјетити оне библијске о мраву који је пошао у Јерусалим. Иако осудјиван од других мрава како он, мален и немоћан не може никада стићи до Јерусалима, вјерујући чврсто у себе он каже:

‘’Можда и не могу стићи гдје сам кренуо, али ћу умријети вјерујући да чиним исправну ствар.’’

(Текст је написан у оквиру ALPI програма Међународног републиканског института)