НЕ ТАКО ДАВНА ИСТОРИЈА ЈЕДНОГ БЕШЧАШЋА: Бореновић подсјетио на улогу лицемјерног Додика у смјени предсједника Републике Српске

„Институцију предсједника Републике Српске угрожава предсједник Никола Поплашен и треба учинити нешто да се она заштити, а одлука Карлоса Вестендорпа била је добар потез да се то учини.“

Овим ријечима је својевремено Милорад Додик поздравио одлуку високог представника да смијени легално и недвосмислено вољом народа, са 380.000 гласова, изабраног предсједника Републике Српске Николу Поплашена, из разлога што je у оквиру својих уставних надлежности намјеравао да разријеши премијера Додика.

Вријеме је показало да је Поплашен имао исправне политичке погледе и визије, али то није било довољно да буде заштићен од удруженог подухвата Вестендорп-Додик и 8. марта 1999. године буде смијењен.

Да је гажење и Народне скупштине Републике Српске почело у вријеме Додиковог доласка на власт, говори и чињеница да је НСРС одбацила Вестендорпову одлуку, гласовима посланика тадашње већине и Додикових коалиционих партнера, осим гласовима СНСД, чији посланици су били суздржани, а из те странке су поручивали:

„Поплашен за нас није предсједник. Вестендорп је у праву, јер има овлашћења да то уради.“

Хору СНСД-ових пјевача придружио се и први глас те странке, који је јавно, јасно и гласно, устао против институције предсједника и одлука Народне скупштине Републике Српске:

„Право је високог представника да посегне за том одлуком, које је добио по Дејтонском споразуму, у којем је садржана клаузула да је он изнад Устава БиХ и устава ентитета“, говорио је тада Додик.

Није, као годинама касније, нападао међународну заједницу, није говорио о завјери против Републике Српске, није причао о издајницима... Додик је тада, умјесто високог представника, за Поплашенову смјену кривио самог Поплашена.

„Сасвим сигурно нарушавању Поплашеновог угледа допринијело његово конфронтирање са међународним представницима“, говорио је „дашак свјежег вјетра на Балкану“, како га је називала Медлин Олбрајт.

Ваља подсјетити да Поплашен није попустио под пријетњама Карлоса Вестендорпа да ће бити смијењен уколико не одустане од намјере да разријеши Додика, те се није дуго ни задржао на функцији, за разлику од оног који је био непосредни повод за његову смјену.

Тог марта 1999. године донесена је и одлука да Брчко постане неутрални дистрикт, а Додик, који је годину дана раније јавно обећао да ће поднијети оставку уколико се то деси, исту повлачи након што га је то замолио нико други до високи представник Карлос Вестендорп.

У тај један мјесец, март 1999. године, стало је све што је обиљежило остатак Додикове каријере и што и дан-данас чини. Подјела народа. Недосљедност. Бескрупулозност. Спремност на све зарад своје политичке користи. Лажи. Неиспуњена обећања. Игранке са међународном заједницом. Савијање кичме пред међународном заједницом. Гажење институције предсједника. Гажење Народне скупштине. Гажење Републике Српске.

У овим данима, када на сав глас виче да међународна заједница напада институцију предсједника Републике Српске, а мисли на себе, ваља се подсјетити тог марта 1999. године. Јер „историја је наука која помаже да сазнамо прошлост, на основу ње схватимо садашњост и предвидимо будућност“.

‍