9.4.2019
Када би ме питали како да опишем нашу земљу у неколико ријечи, рекла бих да је то земља у којој је природа најљепша, у којој су људи са највише душе, али у коју је ђаво дошао по своје и више ништа није како треба. У задње вријеме ријетко погледам вијести у комаду. Прочитам на прескок на порталима, али све мање имам живаца да читам коментаре. Невјероватно је колико су дијаметрално супротна тумачења сваке изјаве, сваког саопштења, а још невјероватније да баш свако у овој земљи има своје мишљење о политици. Одједном имамо милион стручњака опште праксе, спремних да у свако доба дана и ноћи тумаче прописе и законе, од економских до безбједносних, да убјеђују друге у исправност својих ставова и да исте бране псовкама, проклињањима и спомињањем ближњих.
И није да сам изненађена свим тим. То је управо оно што нам сервирају. Ови велики желе да се свађамо по друштвеним мрежама, славама, породичним весељима, само да не причамо о реалним проблемима у друштву. Да не причамо о 300-400 гладне дјеце, која се хране у јавним кухињама у Бања Луци. Да не спомињемо одлазак младих, нестајање нас као народа, корупцију, намјештене тендере, крађу; да прећутимо застрашивања, убијања, нарко-картеле и диктатуру…
Не могу ријечима да опишем свој шок када сам отишла на кафу једно недељно јутро и када сам у једном ‘фенси’ бањалучком кафићу видјела људе који се смију, весело чаврљају, уживају у лаганим разговорима о путовањима само јутро након хапшења по граду и малтретирања недужних људи. Као да ништа није било, као да се то не дешава у њиховом граду. И онда сам схватила да ми, у овом граду, живимо у паралелним свијетовима. Са њихове стране огледала, Делта је само један шопинг центар, који (вау!) има „H&М“ и остале ‘фенси’ и ‘кул’ радње и који ће радити скоро 24 сата сваки дан, јер то задовољава све њихове потребе. Не, нема везе што немају пара за сву ту маркирану робу, фора је шетати по бутицима и мрцварити те јадне трговце, јер су они, побогу, плаћени за то. За мене је то стравично, јер недјеља је дан за одмор, за породицу. Ти људи не дођу кући прије поноћи. Ево, питам градоначелника, како би се он осјећао да је његова мајка долазила кући у та доба и да му је доносила минималну плату, да јој прековремени није био плаћен, да се рад викендом није плаћао више? Знам да одговор нећу добити, јер и градоначелник је са оне стране огледала. Еко-топлана је примјер преваре вијека, али са оне стране огледала људи не размишљају о томе. Дрвореде смо посјекли, цвијеће одавно не садимо, па нам у граду само корупција цвјета. Али за њих корупција није када даш новац, већ само ако узмеш, тако да их постојање корупције „не дотиче“. Њих није брига што нам образовање пропада, јер они знају неког ко зна неког ко ће њихово дијете уписати у Гимназију, па на факултет и на крају запослити. Негдје успут су прочитали да се људи буне око овог Закона о јавном реду и миру. Не разумију најбоље то, али знају да се ни у „Титино вријеме“ није смјело причати шта се хтјело. Опсују и они рупе на цести, кад упадну у њих аутом које отплаћују на 60 рата. Али разумију да је криза, а ни у региону није боље. У том паралелном свијету нису забринути што је шестина становништва сиромашна, што су потребне 4 плате једног трговца да би се обезбиједила основна потрошачка корпа, односно да би тај трговац купио основна средства за живот своје породице. Њих не брину лажи које нам свакодневно сервирају, не осврћу се на то што се пропагандом уништавају људски животи и разарају читаве породице. То све ремети њихову устаљену дневну рутину и живот у облацима.
Дисови „Наши дани“ детаљно осликавају ситуацију на мојој страни огледала. А опет онај вјечити оптимиста у мени вјерује у добро, вјерује у људскост и вјерује да ће неки нови млади људи, којима је стало до других, промијенити на боље ситуацију и на овој мојој страни огледала.
